Sa 58 godina pokušala sam ponovo pronaći ljubav. Nakon tri loša sastanka, kod kuće me dočekao razgovor koji sam najmanje očekivala
- Prvi muškarac natjerao me da otvorim prozor usred zime. Na drugi sastanak stigla je i njegova supruga. Treći je, prije nego što smo popili kafu, već želio znati koliko vrijedi moja kuća. Kada sam se te večeri vratila kući, odlučna da izbrišem profil, iz kuhinje sam čula poznat glas.
Imala sam pedeset osam godina kada sam prvi put nakon gotovo tri decenije braka pomislila da bih mogla otići na sastanak.
Trebalo mi je nekoliko mjeseci da tu misao uopće izgovorim naglas.
Moj muž umro je četiri godine ranije. Dugo sam živjela po navikama koje više nisu imale smisla. U trgovini bih posegnula za njegovim omiljenim keksom. Kada bih čula nešto smiješno, okrenula bih se da mu ispričam. Navečer sam ostavljala upaljenu lampu na njegovoj strani dnevne sobe.
Djeca su dolazila, zvala i pozivala me kod sebe. Imala su vlastite porodice i bilo mi je drago zbog toga.
Ali kada bi otišla, tišina bi ponovo ispunila kuću.
Najviše mi je nedostajalo da nekome kažem nešto sasvim obično.
Da je majstor kasnio. Da su ruže ove godine ranije procvjetale. Da sam kupila previše paradajza i sada ne znam šta ću s njim.
Jednog jutra rekla sam prijateljici Veri:
„Misliš li da je smiješno da se ja prijavim na stranicu za upoznavanje?“
Spustila je šolju.
„Mislim da je smiješno koliko dugo čekaš da sebi dozvoliš nešto što želiš.“
Fotografija na kojoj sam ličila na sebe
Profil smo napravile zajedno.
Vera je odbila fotografiju staru deset godina.
„Ne prodajemo stan, pa da biramo najbolji ugao iz prošlog života.“
Nasmijala sam se prvi put tog jutra.
Odabrale smo novu fotografiju iz vrta. Imala sam bore oko očiju, malo sijedih vlasi koje farba nije pokrila i osmijeh koji nije izgledao namješteno.
Napisala sam da volim šetnje, knjige i razgovore tokom kojih niko ne mora glumiti da je zanimljiviji nego što jeste.
Prvu poruku pročitala sam tri puta.
Osjećala sam se kao djevojčica koja nešto radi krišom.
Robert i kafa pored otvorenog prozora
Robert je imao šezdeset jednu godinu i vrlo lijepo pisao.
Govorio je da cijeni pristojnost, staromodne manire i žene koje znaju šta žele.
Dogovorili smo kafu u malom lokalu u centru.
Došla sam ranije. Popravila sam šal, provjerila ruž i uvjeravala sebe da je ovo samo razgovor.
Kada je sjeo nasuprot mene, osjetila sam težak miris ustajale odjeće.
Pokušala sam ga zanemariti. Nisam željela procjenjivati čovjeka na osnovu prve neugode. Možda je došao s posla. Možda nije ni znao.
Ali nakon nekoliko minuta postalo mi je teško sjediti tako blizu.
Pitala sam konobara možemo li malo otvoriti prozor.
Robert se namrštio.
„Usred zime?“
„Zagušljivo mi je.“
Dok sam pokušavala pronaći pristojan način da skratim susret, on je pričao o bivšoj supruzi, koja, prema njegovim riječima, ništa nije radila kako treba.
Nakon desetak minuta znala sam da ne želim drugu kafu.
Platila sam svoju i rekla da moram krenuti.
Kod kuće sam nazvala Veru.
„Kako je prošlo?“
„Na sljedeći sastanak nosim štipaljku za nos.“
Smijale smo se nekoliko minuta. Tada sam još mislila da će sve ostati na jednoj lošoj anegdoti.
Michael nije bio samac
Michael je djelovao pažljivije.
Imao je šezdeset četiri godine, pitao me o knjigama i nije svaki razgovor vraćao na sebe.
U porukama je napisao da je slobodan.
Večera je počela prijatno. Pridržao mi je stolicu, saslušao šta govorim i nasmijao se mojoj priči o Robertu.
Pomislila sam da sam prethodni put jednostavno imala lošu sreću.
Onda je pored našeg stola stala žena u tamnom kaputu.
Michael je podigao pogled i problijedio.
„Znači, večeras je poslovni sastanak ovdje?“, upitala ga je.
Pogledala sam njega, pa nju.
„Izvinite, ko ste vi?“
Žena se okrenula prema meni. Na njenom licu nije bilo ljutnje prema meni, samo umora.
„Njegova supruga.“
Michael je počeo objašnjavati kako su njih dvoje praktično završili i kako je situacija složena.
Njegova supruga nije mu dozvolila da završi.
„Jutros si me pitao šta ćemo jesti u nedjelju.“
Osjetila sam kako mi obrazi gore.
„Rekao mi je da je slobodan“, izgovorila sam.
„Vjerujem vam“, odgovorila je. „Niste vi krivi.“
Uzela sam torbu i ostavila novac za ono što sam naručila.
Michael je posegnuo prema mojoj ruci.
Povukla sam je.
„Prvo završite razgovor koji imate kod kuće.“
Izašla sam iz restorana toliko brzo da sam tek na ulici primijetila da nisam obukla kaput.
Treći pokušaj
Nakon Michaela htjela sam odustati.
Vera me nije nagovarala.
„Možeš napraviti pauzu“, rekla je. „Nema roka.“
Ipak, nastavila sam se dopisivati s Danielom.
Imao je šezdeset godina i miran osmijeh na fotografiji. Razgovarali smo sedmicu prije nego što sam pristala na susret.
Odabrala sam prometan kafić, otišla vlastitim automobilom i javila Veri gdje sam.
Daniel je u početku bio prijatan.
Pitao je za djecu, vrt i putovanja. Onda je razgovor skrenuo prema mojoj kući.
„Živiš sama?“
„Da.“
„Velika kuća?“
Odgovorila sam kratko i pitala ga čime se bavio prije penzije.
Nije se dugo zadržao na tome.
„Danas nekretnine mnogo vrijede. Jesi li ikada razmišljala da prodaš?“
Spustila sam šolju.
„Ne razgovaram o svojoj imovini s nekim koga sam tek upoznala.“
Nasmijao se kao da sam rekla nešto djetinjasto.
Zatim je počeo pričati o poslovnoj prilici i novcu koji mu je privremeno nedostajao.
Slušala sam ga nekoliko trenutaka, a onda shvatila da čeka da se ponudim.
„Daniel, došla sam da se upoznamo. Ne tražim nekoga čije ću dugove plaćati.“
Osmijeh mu je nestao.
„Mislio sam da si velikodušna žena.“
„Jesam. Ali sada idem.“
Ustao je kada i ja i krenuo za mnom prema izlazu, uvjeravajući me da sam ga pogrešno razumjela.
Kod vrata sam se okrenula.
„Ne želim nastaviti ovaj razgovor.“
Izašla sam, vratila se nekoliko koraka prema ulazu u lokal i ostala tamo dok nisam bila sigurna da je otišao svojim putem.
Niko me nije morao fizički povrijediti da bih znala da mi je dosta.
Glasovi u mojoj kuhinji
Na putu kući odlučila sam izbrisati profil.
Bila sam umorna od predstavljanja, objašnjavanja i pokušaja da kroz tuđe riječi pogodim ko zapravo sjedi nasuprot mene.
Kada sam otključala vrata, čula sam razgovor iz kuhinje.
Zastala sam.
Za stolom je sjedio moj sin Marko. Pored njega bila je Vera.
Na stolu su stajale tri šolje.
Marko je ustao.
„Napokon si stigla. Moramo razgovarati.“
Pogledala sam prijateljicu.
Nije mi uzvratila pogled odmah.
Neko je čitao moje poruke
Marko je počeo govoriti da se brine.
Da internet može biti opasan. Da ne znam s kakvim ljudima razgovaram. Da sam nakon svega što sam prošla možda previše povjerljiva.
Ostavila sam torbu na stolicu.
„Otkud znaš s kim razgovaram?“
U kuhinji je nastala tišina.
Vera je prva progovorila.
„Rekla sam mu da si imala nekoliko neugodnih susreta.“
To me povrijedilo, ali Marko je već izgovorio nešto što nije mogao znati samo iz kratkog razgovora.
Znao je za Danielova pitanja o kući.
Znala sam da Veri još nisam ispričala šta se dogodilo.
Pogledala sam sina.
„Marko. Kako znaš šta me pitao?“
Protrljao je čelo.
„Tvoj profil ostao je otvoren na tabletu kada sam bio ovdje.“
Osjetila sam hladnoću u stomaku.
„Čitao si moje poruke?“
„Mama, htio sam samo provjeriti—“
„Jesi li?“
Klimnuo je.
Sjetila sam se kako je nekoliko dana ranije popravljao nešto na tabletu. Ja sam bila u vrtu, zahvalna što se razumije u sve ono što meni ide sporije.
„Koliko puta?“
Nije odmah odgovorio.
To je bilo dovoljno.
Ono čega se on bojao
Sjela sam jer su mi noge počele drhtati.
Marko je govorio da nije znao kako drugačije. Nakon očeve smrti postao je osjetljiv na svaku mogućnost da se i meni nešto dogodi.
„A i teško mi je“, priznao je. „Vidjeti te s nekim drugim.“
Pogledala sam ga.
„Nisam ni bila ni s kim drugim. Pokušavala sam popiti kafu.“
Oči su mu se napunile suzama.
Rekao je da mu se činilo kako se nešto zatvara. Kao da će, ako u kuću dođe novi muškarac, njegov otac zaista nestati iz nje.
Tada sam prvi put razumjela šta stoji iza njegovog ponašanja.
Ali to nije značilo da ga mogu prihvatiti.
„Tvoj otac mi nedostaje svaki dan“, rekla sam. „Novi razgovor neće promijeniti godine koje smo proveli zajedno.“
Spustio je pogled.
„Ja sam ti majka, Marko. Ali imam i život koji nije samo briga o vama.“
Vera je obrisala oči.
„Trebala sam prvo razgovarati s tobom“, rekla je.
„Jesi.“
Nisam vikala. Nisam imala snage.
Zamolila sam Marka da se odjavi s mog profila i da mi pomogne promijeniti lozinku, ovaj put preda mnom.
Uradio je to bez prigovora.
Onda sam rekla da želim ostatak večeri provesti sama.
Nisam izbrisala profil te noći
Nakon što su otišli, sjela sam za kuhinjski sto.
Otvorila sam stranicu i dugo gledala svoju fotografiju.
Pomislila sam koliko sam se stidjela kada sam je postavljala. Koliko sam se bojala da će neko reći da sam prestara, naivna ili smiješna.
Te večeri nisam željela donijeti odluku iz stida.
Privremeno sam deaktivirala profil.
Trebala mi je pauza, ali nisam htjela sebi obećati da više nikada neću pokušati.
Sljedećeg dana Marko je nazvao.
Izvinio se bez objašnjavanja kako je sve radio za moje dobro.
To mi je značilo više od prethodne večeri.
Vera je došla nekoliko dana kasnije. Razgovarale smo dugo. Rekla sam joj da mi treba prijateljica kojoj mogu ispričati loš sastanak, a da poslije ne moram razmišljati ko još zna za njega.
Obećala je da razumije.
Trebalo mi je vremena da joj ponovo pričam jednako slobodno.
Četvrta kafa
Nekoliko mjeseci kasnije ponovo sam uključila profil.
Promijenila sam opis. Bio je kraći i jasniji. Nisam više pokušavala zvučati posebno zanimljivo.
S Ivanom sam se dopisivala polako.
Nije tražio adresu. Nije žurio. Kada sam predložila kafu u centru, rekao je da mu odgovara.
Došla sam deset minuta ranije.
On je već bio tamo.
Ustao je, pozdravio me i odmah priznao da je nervozan.
Nasmijala sam se.
„Dobro je. I ja sam.“
Razgovarali smo o svemu pomalo. U jednom trenutku ispričao mi je da je pogreškom poslao glasovnu poruku kćerki, iako ju je namijenio meni.
„Šta je pisalo?“, pitala sam.
„Da ne znam je li ova košulja previše svečana za kafu.“
Pogledala sam njegovu sasvim običnu plavu košulju i počela se smijati.
Poslije dva sata konobar je prišao pitati želimo li još nešto.
Tek tada sam pogledala na sat.
Na rastanku Ivan je rekao:
„Volio bih da ovo ponovimo.“
Nisam razmišljala o tome hoćemo li se vjenčati, hoće li ga djeca prihvatiti ni šta će biti za godinu dana.
„I ja bih“, odgovorila sam.
Kada sam stigla kući, u hodniku me dočekala poznata tišina.
Ovoga puta nisam odmah uključila televizor.
Skinula sam kaput, stavila vodu za čaj i nasmijala se kada je telefon zazvonio.
Bila je poruka.
„Stigao sam. Košulja se ipak pokazala dobro.“
Odgovorila sam prije nego što je voda proključala.
