Nina Kobilski i Dragan Kobilski, roditelji devojčice Eme koja je poginula u masakru u školi “Vladislav Ribnikkal”, u suzama opisuju u dokumentarcu povodom godišnjice Tog kobnog dana doživeli su najgoru noćnu moru svakog roditelja. kriminal.
– Proveli smo 1. i 2. maj radeći na ovoj epizodi. I ja sam tada razgovarao sa Draganom i rekao sam Dragane, oni su dobra deca, i ja hoću da plačem. Sve do čega ih vodimo je tu, tu, pred nama. Zaista sam doživio njihov procvat tog praznika. Kad smo se vratili sljedeće noći, moj prijatelj je došao da nas obuče. Djeca su se slikala i za školski godišnjak. Ema se prvi put u životu pretvarala da je ovo. I veoma profesionalno. Kosa mu je bila glatka i lijepa. Emma je tog dana htjela rano u školu. Rekao je, odlazim, ne mogu više da čekam. Bila je uzbuđena, bila je srećna. Jedva je čekala da vidi svoje prijatelje. Bila je srećna, išla je u školu. Deset minuta kasnije, neko je pozvonio na vrata. Rekao sam, Ema, šta se desilo? Rekao je, zaboravio sam tehničku karticu. Mira joj je rekla, znam, sestro, gdje si. Xiao Naiko, sve je sretno – prisjeća se 3. maja Emmina majka Nina.
Niko nije mogao da zamisli da će tog dana ono što će se sledeće desiti zamrznuti celu Srbiju. Nina je rekla da je Emu pozvala odmah nakon što je čula prve vijesti o pucnjavi u školi, a kada se nije javljala, otišla je u školu.
– Samo tako trčeći, sreo sam Emmine najbolje drugarice, kako sjede u kolima hitne pomoći u krvavim košuljama. I tamo sam doživio potpuni šok. Rekoh, deco, šta se dešava? I ne mogu da pričaju. Rekao sam, pa gdje je Emma? Sada pogledam Emmu i oni kažu, ne znamo. Sad trčim ovako, upoznao sam Milu, roditelje, dobro sam vidio Milu i tražio sam, tražio, tražio Emu. U međuvremenu su neka djeca odvođena iz škole i poželio sam da sam mogao čekati Emmu, znao sam koliko je uplašena i moj jedini posao je bio da je zagrlim i utješim. Zvao sam je, ali poziv je prekinut. Pitao sam prijatelja gde si? Rekao je, u redu, idemo kući, idemo svojim putem. Svi su otišli kućama – nastavila je Nina sa suzama:
– Prošetao sam ispred policijske stanice i tada sam zapravo prvi put pristao da se preselim odatle do ispred škole i sada je policajac stao ispred mene i rekao sam, rekao je sačekajte dok vas ne pozovu i sad čekam Gledam šta se dešava, odjednom vidim tatu kog sam videla u školi ispred, ispostavilo se da je to Ivan, otac Ane Božović, koja sada silazi niz stepenice, plačući. Nisam poznavao ovu osobu, ali sam je pitao, izvini, zašto plačeš? Šta su ti rekli? Ne znam zašto smo ovde. Pogledao me iznenađeno, kao da ne razumeš, šta su mi rekli? Moja ćerka je ubijena. Tada sam zaista shvatio taj strah i zašto sam ovdje. Tako sam to otkrio. Sada čekate da neko prizna i izvini. Kada je rekao da mu je žao, zapravo ste ispustili krik koji je bio u vama od 8:45, a onda više niste mogli čuti. nema ničega. Tada sam u stanju potpunog šoka nazvao majku Draganu i rekao samo tri riječi – Ema je mrtva.
Emin otac Dragan takođe je ispričao strašne događaje tog dana. – Pozvao sam kuma i rekao mu o čemu pričaju na portalu, da je u školi stradalo osam ljudi, a kum mi je rekao da je to informacija iz MUP-a. Prsten se skroz stegne oko mene i sada vise nemam kontrolu, ne dišem, ne mogu da dišem, ne mogu da se probudim, sam sam u Rumuniji negde gde nemas brace, nemas prijatelja , niko—Dragan, rekao je.
