Godinama sam trpjela buku svojih komšija! Ali kada su uvrijedili moju porodicu, odlučila sam da više neću šutjeti‼️
- Godinama sam znala kada se moje komšije iz stana iznad bude, kada im dolaze gosti i kada djeca odluče pretvoriti dnevni boravak u sportski teren.
Njihov dan počinjao je oko sedam ujutro, a naš mir uglavnom tek poslije jedanaest navečer.
Nekad je treštala muzika, nekad su se pomjerale stolice, a najčešće su se čuli trčanje, skakanje i udarci od kojih je luster u našoj dnevnoj sobi podrhtavao.
U početku sam sebi govorila da ne treba pretjerivati.
Djeca su djeca. Ljudi žive u svom stanu. Ne može u zgradi uvijek biti tišina.
Ali mjeseci su prolazili, pa godine, a buka nije prestajala. Znala sam pojačati televizor samo da bih čula šta se govori. Telefonske razgovore vodila sam u kuhinji, jer je tamo bilo nešto tiše. Vikendom bismo ponekad izašli iz stana iako nam se nikuda nije išlo.
Muž je nekoliko puta predlagao da razgovaramo s njima.
— Ne mogu znati koliko se čuje ako im niko ne kaže — govorio bi.
Ja sam uvijek nalazila razlog da odgodim.
Nisam željela svađu. Živjeli smo jedni iznad drugih i mislila sam da je bolje sačuvati koliko-toliko pristojne odnose.
Danas znam da sam predugo šutjela.
Sve je puklo jednog četvrtka.
Muž se vratio s posla mnogo ranije nego inače. Kada sam otvorila vrata, odmah sam vidjela da mu nije dobro. Bio je blijed, jedva je gledao i držao je ruku preko očiju.
— Samo mi treba malo tišine — rekao je.
Spustila sam roletne u spavaćoj sobi, donijela mu vodu i zatvorila vrata. Hodala sam gotovo na prstima.
A onda je iznad nas počelo.
Prvo trčanje kroz hodnik. Zatim nekoliko jakih udaraca. Onda muzika.
Pogledala sam prema plafonu i sačekala, nadajući se da će prestati.
Nije prestalo.
Muž je pokušao zaspati, ali svaki put kada bi zadrijemao, novi udarac bi ga trgnuo. Predvečer je prešao na kauč, pa se vratio u sobu. Nijedno mjesto nije bilo dovoljno tiho.
Oko deset navečer više nisam mogla gledati kako se muči.
Navukla sam papuče i otišla sprat iznad.
Pred njihovim vratima zastala sam nekoliko sekundi, čak sam u sebi ponovila šta ću reći, samo da ne zvučim ljutito.
Otvorila mi je komšinica.
— Dobro veče. Izvinite što smetam — počela sam. — Mužu mi nije dobro, glava ga jako boli i cijeli dan pokušava odspavati. Možete li se, molim vas, samo večeras malo stišati?
Nisam spomenula godine buke. Nisam prijetila niti podizala glas.
Zamolila sam je za jednu mirnu večer.
Pogledala me kao da sam joj došla tražiti ključeve stana.
— Ovo je moja kuća i moja djeca mogu raditi šta hoće.
— Razumijem, ali stvarno mu je loše. Samo vas molim da večeras…
Nije mi dopustila da završim.
Počela je vikati, opsovala me, a onda izgovorila nešto zbog čega sam na trenutak ostala bez riječi. Poželjela je smrt mojoj porodici.
Stajala sam pred njom i gledala je, pokušavajući shvatiti kako je obična molba za tišinu završila takvim riječima.
Zatim mi je zalupila vrata.
Vratila sam se u stan bez ijedne riječi.
Muž me pogledao s kreveta.
— Šta su rekli?
Nisam mu htjela ponavljati uvrede.
— Obuci se. Idemo kod tvoje mame.
Odvezla sam ga svekrvi, koja nam je odmah otvorila gostinsku sobu. Tamo je napokon bilo tiho. Kada sam krenula kući, već je ležao zatvorenih očiju, prvi put tog dana bez stalnog trzanja na svaki zvuk.
Vratila sam se u našu ulicu kasno navečer.
I tada sam ugledala njihovu garažu.
Inače sam auto ostavljala malo dalje, gdje je bilo zajedničko parkiralište. Te večeri zaustavila sam ga pred njihovim garažnim vratima.
Ugasila sam motor i ostala sjediti nekoliko trenutaka.
Znala sam da to nije pametna odluka. Ali još su mi odzvanjale riječi žene kojoj sam samo došla reći da mi je muž bolestan.
Izašla sam, zaključala auto i otišla u stan.
U sedam ujutro probudilo me snažno zvono.
Na vratima su stajali komšinica i njen muž.
— Vaš auto je pred našom garažom! — rekla je umjesto pozdrava.
— Znam.
— Pa pomjerite ga! Moramo na posao, djecu treba voziti u školu!
Pogledala sam ih, još u kućnom ogrtaču.
— Nisam spavala skoro cijelu noć. Trenutno nisam sposobna voziti.
Komšinica je na trenutak zašutjela.
— Vi se šalite?
— Možete pozvati pauka — rekla sam.
Tada je podigla glas toliko da su se otvorila vrata stana preko puta.
— Pauk ne može ući u našu ulicu! Znate i sami koliko je uska!
— Onda ćete morati sačekati da se odmorim.
Krenula sam zatvoriti vrata, ali njen muž se ubacio:
— Slušajte, možemo li ovo riješiti normalno?
Pogledala sam ga.
— Sinoć sam došla normalno. Zamolila sam za malo tišine jer mi je muž bio u bolovima. Znate li šta mi je vaša žena odgovorila?
Okrenuo se prema njoj.
Ona je odmahnula rukom.
— Ma pretjeruje. Došla mi je pametovati kako da odgajam djecu.
Ponovila sam mu, riječ po riječ, ono što mi je rekla.
Na hodniku je nastala tišina.
Komšija iz susjednog stana, koji je do tada stajao na svojim vratima, tiho je dodao:
— Čulo se sinoć. Nažalost.
Prvi put otkako sam poznavala komšinicu, nije odmah imala odgovor.
Zatvorila sam vrata.
Priznajem, tada sam osjetila kratko zadovoljstvo. Godinama sam ja prilagođavala svoj život njihovoj buci, a tog jutra oni su morali promijeniti svoje planove.
Ali zadovoljstvo nije dugo trajalo.
Čula sam ih kroz prozor kako se prepiru. Djeca su stajala s torbama, njen muž je nekoga zvao da ih poveze, a ona je ljutito hodala gore-dolje.
Djeca nisu bila kriva za riječi svoje majke.
Obukla sam se, uzela ključeve i sišla.
Komšinica je stajala pored garaže prekriženih ruku.
— Znači, ipak možete voziti?
Otključala sam auto.
— Mogu. I pomjerit ću ga. Ali poslije ovoga ćemo razgovarati o buci.
— Nemam ja s vama šta razgovarati.
Tada je njen muž, koji se upravo vratio s kraja ulice, spustio telefon.
— Imamo — rekao je. — Očigledno imamo.
Te večeri pokucali su nam na vrata.
Muž se u međuvremenu vratio od svoje majke, odmoran i mnogo bolje. Kada je vidio komšije, pogledao je mene, pa njih, ne znajući kakva ga priča čeka.
Komšinica je stajala malo iza svog muža.
On je prvi progovorio.
— Došli smo da se dogovorimo. Ne može ovako.
Pozvali smo ih da uđu.
Razgovor nije počeo prijatno. Ona je tvrdila da se u zgradi sve čuje, da djeca ne mogu sjediti nepomično i da smo preosjetljivi. Ja sam objasnila da ne očekujem tišinu cijelog dana, ali da višesatno skakanje, glasna muzika i udarci kasno navečer nisu obični zvukovi stanovanja.
Onda sam otvorila ladicu i izvadila slušalice koje sam kupila samo da bih mogla čitati u vlastitoj dnevnoj sobi.
Spustila sam ih na sto.
— Ovo nosim kod kuće da ne bih slušala vaš stan. Ne mislite li da je vrijeme da nešto promijenimo?
Njen muž ih je pogledao, a zatim pitao može li čuti koliko se zapravo prenosi buka.
Dogovorili smo se da ona ode gore i normalno prođe kroz stan, pomjeri stolicu i pusti muziku onako kako je inače sluša.
Već nakon prvog povlačenja stolice pogledao je prema plafonu.
Kada su djeca potrčala kroz hodnik, spustio je pogled na sto.
— Dobro — rekao je. — Nisam znao da je baš ovoliko.
To je bila prva rečenica zbog koje sam pomislila da bismo možda stvarno mogli nešto riješiti.
Dogovorili smo vrijeme za mir, utišavanje muzike i nekoliko jednostavnih promjena u stanu. Ispod stolica stavili su zaštitne podloške, a u dječijoj sobi deblji tepih.
Komšinica se na odlasku zadržala kod vrata.
Nije me gledala u oči kada je rekla:
— Ono za vašu porodicu… nisam smjela reći.
— Niste — odgovorila sam.
Nakon kratke tišine dodala sam:
— A nisam ni ja trebala blokirati garažu.
Klimnula je glavom i prvi put smo se rastale bez zalupљених vrata.
Narednih dana gore je bilo neobično mirno. Čuli bismo korake, poneki dječiji smijeh i povremeni pad igračke, ali nije više bilo onog neprekidnog tutnjanja.
Jedne subote zazvonilo nam je na vrata.
Bio je njihov mlađi sin. U rukama je držao loptu.
— Mama je rekla da pitam hoće li vam smetati ako se igramo ispred zgrade.
Nasmijala sam se.
— Naravno da neće. Samo pazite na prozore.
Kada je otrčao niz stepenice, muž me pogledao preko šolje čaja.
— Znači, riješila si problem?
Slegnula sam ramenima.
— Izgleda da jesam.
A onda je izvukao ključeve automobila iz moje ruke i spustio ih na policu.
— Odlično. Ali sljedeći put prvo razgovor. Garaže ostavljamo na miru.
