„Jutros sam se toliko osramotila u marketu da nisam znala gdje da gledam…“
Jutros mi se dogodio takav blam da sam putem kući poželjela propasti u zemlju. Sve je počelo sasvim obično, kada me mama zamolila da odem do marketa po nekoliko namirnica za ručak.
— Uzmi krompir, pavlaku i hljeb, a ako bude lijepog paradajza, kupi i njega — rekla mi je dok mi je pružala novac.
Obukla sam jaknu, uzela spisak i krenula. Nisam očekivala da ću ikoga sresti, a kamoli da ću se vratiti kući s pričom zbog koje će mi se porodica smijati danima.
U marketu nije bila velika gužva. Polako sam obilazila police i provjeravala jesam li uzela sve što mi je mama napisala. Kada sam napokon krenula prema kasi, primijetila sam poznato lice.
Bio je to tatin ujak, čovjek kojeg smo svi u porodici odmilja zvali ujko. Čim me ugledao, nasmijao se i mahnuo mi rukom.
— Pa gdje si ti? Dođi da te vidim!
Prišla sam mu i poljubila ga u obraz. Dugo se nismo vidjeli, pa me odmah počeo ispitivati kako su mama i tata, šta ima novo i jesam li još uvijek u kontaktu s njegovom unukom.
Stajali smo tako nekoliko minuta pred kasom. On je imao nekoliko sitnica u korpi, a ja sam držala svoje namirnice i odgovarala na njegova pitanja. Bilo mi je drago što sam ga srela jer je uvijek bio pažljiv prema nama.
Još dok sam bila mala, znao bi mi krišom tutnuti koji euro u ruku i reći:
— Uzmi, kupi sebi nešto, ali nemoj sve potrošiti odjednom!
Znala sam da mu penzija nije velika i da pazi na svaki trošak. Zato mi je bilo važno da od njega nikada ništa ne tražim. Voljela sam ga posjetiti i popričati s njim, a svaki put kada bi mi ponudio novac, pokušala bih ga odbiti.
Dok smo razgovarali, red ispred nas se pomjerio. Ujko je izvadio novčanik i počeo listati eure. U tom trenutku sam, valjda zbog svih onih puta kada mi je ranije davao novac, odmah pomislila da se sprema nešto pružiti i meni.
Nisam ni sačekala da vidim šta radi, nego sam izletjela kao iz topa:
— Joj, ujko, ne treba! Imam ja novca!
On me pogledao. Ja sam pogledala njega. A onda sam vidjela da prodavačica stoji s ispruženom rukom i čeka da joj plati račun.
Čovjek je izvadio novčanik da plati svoje namirnice!
U sekundi mi je postalo jasno šta sam uradila. Osjetila sam kako mi obrazi gore, a u glavi mi je samo prolazilo: „Bože, šta sam sad rekla?“
Ujko je nakratko zastao, kao da ni sam nije siguran šta je čuo. Zatim je pogledao u novčanik, pa prema kasi, i rekao:
— Dobro, dijete moje… samo da ja prvo platim ovo što sam kupio.
Prodavačica je spustila pogled, ali sam vidjela da pokušava sakriti osmijeh. Gospođa iza mene okrenula je glavu na drugu stranu, a meni je bilo jasno da je i ona sve čula.
Nasmijala sam se onim nervoznim smijehom kada ne znaš šta bi drugo.
— Ma znam, ujko, izvini… Mislila sam… ma nema veze — promucala sam.
Što sam više pokušavala objasniti, sve je zvučalo gore. Na kraju sam odlučila zašutjeti i sačekati da se red pomjeri, nadajući se da će svi što prije zaboraviti moju rečenicu.
Ujko je platio svoj račun, spremio kusur i uzeo kesu. Već sam pomislila da je neugodnost završena. Ali onda se okrenuo prema meni, ponovo otvorio novčanik i izvadio dva eura.
— Evo ti, popij nešto s društvom — rekao je i pružio mi novac.
Pogledala sam ga i nisam znala da li da se smijem ili da plačem. Bila sam uvjerena da mi novac nije ni planirao dati, nego da se nakon moje rečenice osjećao kao da se to od njega očekuje.
— Ujko, stvarno ne treba. Nisam mislila da mi moraš dati novac — rekla sam mu, sada još crvenija nego prije.
On se samo nasmijao.
— Znam ja, dijete. Ali ja hoću da ti dam. Uzmi, obraduje me kad te vidim.
Pokušala sam ga još jednom odbiti jer sam znala da ni njemu nije lako s penzijom. Međutim, bio je uporan, pa sam na kraju uzela dva eura i zahvalila mu.
— Samo nemoj sada reći da sam ti ispraznio novčanik — našalio se.
Tada se nasmijala i prodavačica, a ja sam konačno počela da se smijem zajedno s njima. Bilo mi je lakše kada sam vidjela da se ujko nije naljutio i da je cijelu situaciju shvatio kao šalu.
Kada sam stigla kući, mama me pitala zašto sam se toliko zadržala. Spustila sam kese na sto i ispričala joj sve, od trenutka kada sam srela ujku do onog nesretnog otvaranja novčanika.
Mama me pogledala nekoliko sekundi, a onda se toliko nasmijala da je morala sjesti.
— Znači, čovjek još nije ni platio svoje, a ti već odbijaš pare koje ti nije ponudio? — pitala je kroz smijeh.
— Upravo tako! — odgovorila sam. — A onda mi ih je stvarno dao i sad mislim da je to uradio samo zato što sam ja ispala kao da ih očekujem.
Mama se nasmijala i rekla mi da je ujko uvijek volio obradovati mlađe u porodici te da se ne bih trebala previše brinuti.
Kasnije tog dana nazvala sam ga, više da mu još jednom kažem da nisam očekivala novac nego bilo šta drugo. Čim se javio i čuo moj glas, počeo se smijati.
— Nemoj mi reći da vraćaš ona dva eura — rekao je.
Objasnila sam mu kako sam pogrešno shvatila situaciju i zašto sam odmah rekla da mi ne treba novac.
— Ma znam ja to, nisam se ni naljutio — odgovorio je. — A ako ti je baš toliko neugodno, sljedeći put kad se vidimo kupi mi kafu, pa smo kvit.
Obećala sam mu da hoću. Tako smo nekoliko dana kasnije sjeli na kafu, a ja sam ovog puta pazila da prvo pogledam šta radi prije nego što bilo šta kažem.
Naravno, čim je posegnuo za novčanikom, pogledao me i kroz smijeh upitao:
— Smijem li platiti kafu ili ćeš mi opet reći da ti ne treba?
Nasmijala sam se i ja.
— Danas novčanik ostavi na miru, ujko. Obećala sam da ja častim!
I tako je moja najveća jutarnja sramota na kraju postala porodična šala koju mi, čini se, još dugo neće dati da zaboravim. A sve zato što mi je jezik bio brži od pameti.
