31. maja 1990. godine, scena Jugoslovenskog dramskog pozorišta postala je arena dramatičnih događaja koji će duboko obeležiti karijeru i život glumca Žarka Lauševića. U toku izvođenja predstave “Sveti Sava” Zeničkog pozorišta, čiji je scenario napisao Siniša Kovačević, odvijao se više od umetničkog performansa. Grupa radikala na čelu s Vojislavom Šešeljem i sveštenikom upala je na scenu, prekidajući izvođenje uz žestoke reakcije.
Laušević, prepoznatljiv u naslovnoj ulozi, suočavao se ne samo s izazovima lika Svetog Save već i s politički nabijenim sukobom koji je izbio na sceni. Kontroverzna scena prikazivala je mladalačke dane Svetog Save, pre nego što je krenuo monaškim putem. Upad radikala izazvao je haos, a atmosfera u publici postala je napeta, ispunjena povicima, psovkama i pretnjama.
Ovaj incident je imao dugoročne posledice na život Žarka Lauševića. Nakon pretnji smrću koje je primao te noći, odlučio je preduzeti korake kako bi osigurao svoju sigurnost, nabavljajući pištolj prema savetu policije. Taj čin simbolizovao je prelazak iz umetničkog sveta u stvarnost lične bezbednosti.
Godinama kasnije, u Sjedinjenim Američkim Državama, epilog ove drame dobio je neočekivan obrt. Susret s parohom koji je bio prisutan tokom prekida predstave bacio je novo svetlo na događaj. U razgovoru s parohom, oživele su se duboke emocije i unutrašnje dileme koje je Laušević nosio sa sobom. Taj susret postao je prilika za duboko introspektivno putovanje, otkrivajući slojeve ličnih osećanja, vere i suočavanja sa životnim izazovima. Ova priča o Žarku Lauševiću postala je više od pojedinačnog događaja; postala je svedočanstvo o snazi umetnosti, političkim previranjima i unutrašnjem putovanju jednog umetnika kroz turbulencije jugoslovenske istorije.
