Smisao života i smrti: Mudrosti psihoterapeuta sa onkologije
Često u razgovorima s ljudima čujemo kako neko kaže: “Bio je tako dobar čovek, ne znam zašto ga je smrt tako brzo zadesila.” No, postavlja se važno pitanje – kako je neko preminuo? Smrt je, iako često shvaćena kao negativna, neizostavni deo ljudskog postojanja. Bez smrti ne bi bilo ni života, jer su ta dva aspekta nerazdvojivo povezana.
Smrt kao prirodan proces
Smrt nije samo kraj, već i prelaz iz jednog stanja u drugo. Mnogi umetnici su pokušavali da je prikažu, ali svaki njihov prikaz je zapravo bio slika života. Jedan skulptor, neposredno pre smrti, rekao je: “Ja bih smrt prikazao kroz Hristovo vaskrsnuće.” Ova rečenica oslikava suštinu – smrt nije potpuni kraj, već deo ciklusa postojanja.
Mnoge priče govore o ljudima koji su, kada su osećali da dolazi kraj, smireno prihvatili svoju sudbinu. Ruski seljaci su, kada bi osetili da im se bliži smrt, oblačili čistu odeću, molili se pred ikonom i mirno odlazili iz života, bez bola i borbe. Takvi ljudi su shvatili da život ima dublji smisao i da smrt nije kraj, već prirodan nastavak.
Uticaj psihe na smrt
U svojoj praksi, psihoterapeut sa onkologije je susreo mnoge pacijente koji su intuitivno znali kada im dolazi kraj. Jedan vojnik, koji je preživeo tri rata, govorio je kako je više puta izbegao smrt. No, kada je osetio da mu se bliži poslednji trenutak, rekao je: “Gotovo je, umirem.” Iako su mu lekari davali još godinu dana života, on je preminuo u roku od nekoliko dana, bez medicinskih pokazatelja koji bi ukazivali na neposrednu smrt. Ovaj slučaj pokazuje da čovek, u određenim okolnostima, može osetiti i možda čak odlučiti kada je njegov kraj.
Još jedna zanimljiva teorija odnosi se na povezanost dana rođenja i dana smrti. Statistike pokazuju da postoji određeni obrazac – često se dešava da neko umre blizu rođenja unuka, ili da članovi iste porodice imaju slične datume rođenja i smrti. Ovi podaci nagoveštavaju da prelaz između generacija nije slučajan, već da postoji neka dublja povezanost vremena dolaska i odlaska iz ovog sveta.
Iskustva bliske smrti
Doktor je tokom svog rada imao priliku da razgovara sa pacijentima koji su preživeli kliničku smrt. Jedna žena mu je ispričala kako je tokom operacije videla svoje telo izvan sebe, posmatrala doktore kako pokušavaju da je spasu i čak uspela da “poseti” svoj dom, gde je videla ćerku i majku. Kasnije su se njene vizije pokazale tačnim, što je otvorilo pitanje – postoji li svest izvan fizičkog tela?
Takva iskustva nagoveštavaju da ljudska psiha može postojati nezavisno od tela, bar na određeno vreme. No, šta se dešava nakon smrti, ostaje tajna. Možemo nagađati, ali istina verovatno nije nešto što nam je dato da saznamo dok smo živi.
Kako ljudi žele da umru?
Razgovori sa pacijentima otkrili su različite želje o tome kako bi želeli da dočekaju smrt. Dok su neki želeli da umru neprimećeni, drugi su želeli da budu okruženi voljenima. No, reči jednog monaha ostavile su najdublji utisak:
“Nije mi važno kako ću umreti, ni ko će biti oko mene. Najvažnije mi je da u trenutku smrti budem u molitvi, zahvaljujući Bogu na životu koji mi je dao.”
Ove reči sumiraju suštinu – smrt nije nešto što treba da nas plaši, već nešto što dolazi kao deo prirodnog toka. Na nama je da živimo najbolje što možemo, da volimo i budemo voljeni, i da ostavimo trag kroz porodicu i dobra dela.
Zaključak: Živeti punim plućima
Ljudi često žele da saznaju šta ih čeka nakon smrti, ali ono što je zaista važno jeste kako provodimo dane dok smo živi. Jedini način da ostavimo nešto iza sebe jeste kroz ljubav, porodicu i odnose koje gradimo sa ljudima. Oni koji žele da budu upamćeni, treba da neguju dobre porodične veze, jer su naši potomci ti koji će pričati o nama i nositi naše priče dalje.
Smrt će doći kad za to dođe vreme. Do tada, treba da iskoristimo svaki trenutak koji nam je dat, jer je upravo život – najveći dar.
