Godinama su krivili maćehu za sve, a nakon očeve sahrane izbacili je iz kuće
- Igor i Vesna bili su uvjereni da je Nada uništila njihovu porodicu. Kada je njihov otac umro, rekli su joj da ode. Tek dok su preturali po starim dokumentima, tražeći novac za koji su vjerovali da ga je sakrila, pronašli su svesku zbog koje su potrčali za njom.
Nada je u njihov život ušla nekoliko godina nakon smrti njihove majke. Igor i Vesna još su bili djeca, dovoljno mali da im nedostaje majčina blizina, a dovoljno veliki da primijete svaku promjenu u kući.
Smetalo im je kada bi Nada premjestila posuđe, otvorila prozore ujutro ili pokušala uvesti neko svoje pravilo. Njeno prisustvo doživljavali su kao zauzimanje mjesta koje nikome drugom nije pripadalo.
Nada nije tražila da je zovu majkom. Govorila im je da razumije koliko im nedostaje i nastojala sačuvati njene fotografije i stvari. Ipak, ni pažnja ni strpljenje nisu uspijevali ukloniti udaljenost među njima.
S godinama je početni otpor prerastao u nepovjerenje.
Kada bi u kući nedostajalo novca, gledali su prema Nadi. Kada bi otac bio neraspoložen, vjerovali su da su se posvađali zbog nje. Ako bi odbila neki trošak, smatrali su je škrtom.
Otac je uglavnom šutio.
Igor i Vesna njegovu su šutnju tumačili kao umor čovjeka koji naporno radi za porodicu. Nisu znali koliko je toga ostajalo neizgovoreno.
Nakon sahrane rekli su joj da spakuje stvari
Kuća je poslije sahrane ostala puna čaša, tanjira i pomjerenih stolica. Nada je polako sklanjala sa stola kada joj je Igor rekao da trebaju razgovarati.
Vesna je stajala pored prozora, prekriženih ruku.
„Mislimo da je najbolje da odeš“, rekao je.
Nada je spustila čašu na sto.
Pogledala je prvo njega, zatim Vesnu.
„Sada?“
„Ovo je kuća naše majke“, odgovorila je Vesna. „Želimo je srediti i završiti sve što treba.“
Razgovor je ubrzo skrenuo na novac. Pitali su je gdje je očev novac, šta se dogodilo s ušteđevinom i zašto iza njega nije ostalo ono što su očekivali.
Nada je pokušala objasniti da postoje papiri koje trebaju pogledati, ali Igor ju je prekinuo.
„Uvijek neko objašnjenje.“
Nakon toga više nije pokušavala.
Otišla je u sobu i zatvorila vrata. Kada je izašla, nosila je dvije kese i staru torbu. Na ormarić u hodniku položila je ključ.
„Dokumentacija je u donjoj ladici“, rekla je. „Nemojte je bacati.“
Vesna je skrenula pogled. Igor je otvorio ulazna vrata.
Nada je prošla pored njega i izašla.
Tražili su skriveni novac, a pronašli ugovore
Još dok im je otac bio živ, Igor je čuo priču o zlatu koje se navodno čuvalo u kući. Niko mu nikada nije rekao gdje je, ali bio je uvjeren da Nada zna više nego što govori.
Zato su, čim je otišla, počeli otvarati ladice i stare kutije.
Pronašli su račune, fotografije, zdravstvene nalaze i nekoliko koverti uredno označenih datumima. U donjoj ladici stajala je fascikla s ugovorima, a ispod nje sveska tvrdih korica.
Na prvoj stranici pisalo je: Nada Petrović.
Vesna ju je otvorila.
Očekivala je bilješke o troškovima ili zapis o nečemu što bi potvrdilo njihove sumnje. Umjesto toga, ugledala je svoje ime.
„Danas sam uplatila Vesnin smještaj. Rekla sam joj da je otac sve završio. Bila je toliko sretna zbog odlaska na fakultet da nisam imala srca kvariti joj dan.“
Vesna je sjela na stolicu.
„Igore, dođi.“
On je još pregledao jednu kovertu.
„Šta je?“
Pružila mu je svesku.
Nastavio je čitati stojeći, a zatim se i sam polako spustio za sto.
Stranice su otkrivale život koji nisu poznavali
Zapisi nisu bili svakodnevni. Između pojedinih datuma prolazile su sedmice, ponekad mjeseci. Nada je pisala kada više nije znala kome bi rekla ono što je nosila.
Njihov otac imao je ozbiljan problem s kockanjem.
U početku je govorio da su gubici privremeni. Zatim je počeo posuđivati novac i obećavati da će sve vratiti. Kada više nije mogao prikrivati dugove, Nada je preuzimala račune i pokušavala sačuvati ono što je porodici bilo potrebno za život.
Uz dnevnik su ležali dokumenti koji su potvrđivali njene zapise.
Ugovor o prodaji zemlje koju je naslijedila. Potvrde o uplatama školarine. Računi za Igorove knjige, Vesnin smještaj i popravke u kući.
Igor je prepoznao godinu u kojoj je prvi put otišao od kuće na školovanje.
Sjećao se kako mu je otac tada dao novac i potapšao ga po ramenu. Nada je stajala u kuhinji, zaokupljena nečim na šporetu.
Nikada je nije ni pitao kako su uspjeli sve platiti.
U jednom zapisu stajalo je:
„Zemlja je prodana. Teško mi je, ali sada barem mogu završiti njihove uplate i zatvoriti dio duga. Obećao je da više neće igrati.“
Nekoliko stranica kasnije isto obećanje bilo je zapisano ponovo.
Vesna je počela plakati.
Sjetila se dana kada je Nadi rekla da se udala zbog novca. Sjetila se njenog lica i toga kako je poslije mirno nastavila prati suđe.
„Ja sam joj to rekla“, prošaptala je. „Baš tada.“
Igor nije odgovorio. Gledao je u potvrdu o uplati na kojoj je bilo njegovo ime.
Najviše ih je zaboljelo ono što im nikada nije rekla
U dnevniku nije bilo samo računa i dugova.
Nada je pisala o njihovim rođendanima, ispitima i prvim zaposlenjima. Čuvala je sitne trenutke koje su oni odavno zaboravili.
„Igor je danas nazvao da kaže da je položio. Prvo je tražio oca, ali smo nekoliko minuta razgovarali. Zvučao je sretno.“
Na drugom mjestu:
„Vesna mi je donijela kolač. Rekla je da su joj ostala dva komada. Sjela je sa mnom i popila kafu.“
Vesna je prekrila lice rukama.
Njoj je to bila usputna posjeta. Nada ju je zapisala.
Posljednji odlomci bili su teži za čitanje. Govorili su o umoru, strahu od novih dugova i žaljenju što istinu nije ranije izgovorila.
„Mislila sam da ih štitim. Sada više ne znam jesam li im samo dopustila da odrastu uz pogrešnu priču. Svaki put kada pokušam početi razgovor, pomislim da sam već predugo čekala.“
Igor je zatvorio svesku.
Pogledao je prema hodniku, prema mjestu na kojem je Nada ostavila ključ.
„Koliko je prošlo otkad je otišla?“
Vesna je ustala toliko brzo da je pomjerila stolicu.
Stigli su je na autobuskoj stanici
Nada je sjedila na klupi, s kesama uz noge. Torbu je držala u krilu.
Kada ih je ugledala kako žure prema njoj, pokušala je ustati.
„Jesam li nešto zaboravila?“
Igor je zastao pred njom. Bio je zadihan i nije mogao odmah progovoriti.
Vesna je kleknula da podigne jednu kesu, pa ostala tako, držeći njene ručke.
„Našli smo dnevnik“, rekla je.
Nada je spustila pogled.
Nekoliko trenutaka čuli su samo saobraćaj s obližnje ceste.
Igor je sjeo pored nje.
„Pročitali smo i papire.“
Glas mu je pukao. Pokušao je nastaviti, ali je morao zastati.
„Optuživali smo te za ono što si pokušavala popraviti. A danas smo te…“
Nije završio rečenicu.
Nada je gledala svoje ruke.
„Trebala sam vam ranije reći“, odgovorila je tiho.
„Trebali smo te saslušati“, rekla je Vesna.
Zamolili su je da se vrati. Igor je ponavljao da mu je žao, tražeći riječi koje neće zvučati premalo za ono što su uradili.
Nada nije odmah pristala. Rekla je da je umorna i da ne može podnijeti još jedan razgovor u kojem će se braniti.
„Ne moraš se braniti“, odgovorila je Vesna. „Želimo te čuti.“
Kada je autobus stigao, niko od njih nije ustao.
Povratak kući bio je tek početak
Te večeri sjedili su u dnevnoj sobi. Fascikla je ostala otvorena na stolu, ali više nisu tražili ono za šta su vjerovali da im pripada.
Pitali su Nadu kako je živjela svih tih godina.
Odgovarala je polako. Neke stvari teško je izgovarala. Priznala je i da se ljutila na njih, da je ponekad željela otići i da nije uvijek imala strpljenja.
Igor i Vesna prvi put su slušali bez prekidanja.
Morali su prihvatiti i drugačiju sliku o ocu. Nisu prestali pamtiti lijepe trenutke s njim, ali više nisu mogli zanemariti štetu koju je ostavio drugima.
U narednim sedmicama pregledali su preostalu dokumentaciju i počeli rješavati otvorene obaveze. Nadu su uključivali u razgovore o kući i pitali je šta ona želi.
Nije odmah postala opuštena u njihovom društvu. Kada bi neko povisio glas, zašutjela bi. Za neke stvari i dalje je tražila dopuštenje, iako joj ono nije bilo potrebno.
Povjerenje se vraćalo sporo, kroz postupke koje su morali ponavljati.
Vesna je počela dolaziti bez posebnog razloga. Igor bi nazvao i razgovarao s Nadom, umjesto da odmah pita za nešto drugo. Učili su je upoznavati izvan svih starih optužbi.
Jedne nedjelje Nada je pripremala ručak kada je Vesna stigla s kesom namirnica.
„Nisi trebala“, rekla joj je po navici.
Vesna je ostavila kesu, oprala ruke i stala kraj nje.
„Znam. Šta da sjeckam?“
Nada joj je pružila dasku i nož.
Uskoro je došao i Igor. Izvadio je tanjire, postavio tri mjesta i iz ladice u hodniku donio ključ koji je Nada ostavila na dan odlaska.
Spustio ga je pored njene čaše.
Nada ga je neko vrijeme gledala, a zatim ga stavila u džep kecelje.
„Hajde sjedajte“, rekla je. „Ohladit će se ručak.“
Ovoga puta ostali su za stolom dugo nakon što su tanjiri bili prazni.
