Ako je jedna osoba legenda domaće muzičke scene, onda je to Toma Zdravković, koji će biti ovekovečen u svojim numerama i pesmama koje su svakim stihom uništavale dušu.
Svaki ton Tome Zdravkovića ispunjen je ljubavlju i tu strast nam nesebično prenosi kroz stihove koji ne zanemaruju protok vremena, priča o njegovom životu puna je muke i bola. Tomin život je bio buran i zanimljiv, a njegove pjesme su uglavnom napisane pod pritiskom tuge, o lijepim ženama koje su nakratko ostale u njegovom životu, a zatim nestale, snazi kojoj se još uvijek divimo više od 30 godina nakon njegove smrti. Duh, takvo biće, u svakom redu svog stiha prenosi čistu emociju, radost i dobrotu, ali njegova životna priča je puna alkohola, tuge i borbe.
Mnogo godina nakon Tomine smrti, na društvenim mrežama pojavio se misteriozni snimak Tome kako peva, a Seka Sablič sedi pored njega i brizne u plač – „Ovo je bilo namerno, pozvali su sve naše glumce, imali smo puno ljudi, rekli su nam : „Tomu nije bilo dobro i želio je da napravi oproštajnu zabavu sa ljudima. Živio je još godinu dana i čak smo mislili da je događaj neka vrsta marketinga. Nije i Toma je preminuo”, objasnila je Seca sadržaj snimka koji kruži internetom. Tomin otac Dušan je bio mesar, a majka Kosara je bila domaćica. Rodili su im petoro dece, najstariji sin je bio Aleksandar, zatim Ivan, Tom) zvani Dado, ćerka Mirjana i najmlađi naslednik Novica. Thoma je odrastao u siromaštvu i ubrzo je shvatio da ga seoski život ne privlači, pa je počeo da peva sa petnaest godina, verujući da mu je to jedini izlaz. Prva stanica na putu ka uspehu bio je Leskovac.
„Spavali smo na podu, pokriveni krpama, a pojeli su nas vaške“, rekao je Staniša Stanojević, tadašnji Tomov cimer. Sve je počelo 1954. godine kada su dva mršava, gladna dječaka ušla u bistro “Radan”. Došli su moliti za otpatke sa stola, ali sudbina im je spremila više. Direktor leskovačkog pozorišta je čuo za to i upitao ga da li želi da peva u predstavi „Zona Zamfirova“, rekao mu je: „Da, ali za dve činije pasulja i dve kriške hleba, sreo je pevačicu“. “Sasvim slučajno su ga na scenu izveli gladna i promrzla Silvana Barjaktarević, a kasnije i Armenulić, nakon čega su svi pitali “Ko je Toma?”. Sa ovom reputacijom odlazi u Tuzlu, gdje nastupa pet godina, puneći njime hotelske sale.
Toma ima veliko srce, zbog čega je svojevremeno izgubio ceo honorar zbog Zorice, devojke iz Skadarige. Kada se vratio sa tezge, odjednom je počela da pada kiša. Sakrio se pod krov u Scadaglia, gde je stajala devojčica sa buketom ruža u ruci:
„Tomas je to znao i pitao ju je: ‘Je li Zorica, kako. je li tvoja noć bila loša, Tomo, ali, unatoč lošem tržištu, slušao sam tvoju pjesmu i bio sam zadovoljan da joj je dao sav svoj novac i da ga je vratila. Dao mu je ružu, a onda mu je rekao: “Dobro, majstore, daj mi 100 kvintala za taksi prevoz.” Rekao mi je: “Njoj više treba novac, vjeruj mi, ova ruža vrijedi više od bilo kojeg novca.” Tomovom sahranom dominirao je ogroman venac od prirodnih ruža sa rečima: “Tomo, kajem se za tvoje detinjstvo”.
