Zasadiš jednom, bereš 15 godina i donosi ogromnu zaradu: Ratislav uzgaja “blago” i od države dobija 700.000 dinara
Investiranje u poljoprivredu postaje sve isplativije, a brojne uspešne priče u regionu to samo potvrđuju. Dok se mnogi povlače iz poljoprivrede i prelaze na rad u zatvorenim prostorima, još uvek postoje oni koji veruju u potencijal ovog sektora i odlučuju se za poljoprivredne projekte.
Ratislav Struhar iz Bačkog Petrovca specijalizovao se za uzgoj hmelja, čije proizvode, koji se prodaju po ceni od 4 do 20 eura po kilogramu, izvozi u Nemačku, Poljsku, Italiju i Hrvatsku. Iako se čini da je poljoprivreda u opadanju, ovaj uspešni poljoprivrednik dokaz je da postoji veliki potencijal, posebno kada su u pitanju specifične kulture poput hmelja.
Nedavni poziv Ministarstva poljoprivrede za subvencije u proizvodnji sadnog materijala, uključujući voće, vinovu lozu, ruže, ali i hmelj, izazvao je veliki interes među vlasnicima zemljišta. Preduzetnici i pravna lica imaju pravo da apliciraju za podsticaje, koji mogu iznositi do 700.000 dinara godišnje. Za prijavu je potrebno koristiti platformu eAgrar.
Ratislav ističe da uzgoj hmelja, iako je izuzetno profitabilan, sa prinosima od 15.000 evra po hektaru, još uvek nije dovoljno razvijen. Iako je Bačka nekada bila poznata po hmelju, ove godine je za berbu bilo posvećeno samo deset hektara, dok je pre nekoliko decenija čak 200 hektara bilo pod hmeljem. Tradicija uzgoja hmelja u Vojvodini traje 250 godina, a u prošlosti je bilo posvećeno i do 1500 hektara zemljišta za ovu kulturu.
Ratislav Struhar u razgovoru za “Dnevnik” u Novom Sadu ističe da su sredstva koja je dobio za izgradnju infrastrukturnih objekata, kao što su stubovi za hmelj, bila ključna u obnovi hmeljarstva. Iako je ostvario značajnu podršku od tri miliona dinara, napori da revitalizuje hmeljarstvo nisu imali željeni rezultat, jer interes za ovu kulturu među poljoprivrednicima i dalje opada.
Iako Ratislav ne prodaje hmelj direktno na domaćem tržištu, proizvodi koji se izvoze prepoznati su kao izuzetno kvalitetni. Njegove hmeljarske proizvodnje traže male zanatske pivare koje kupuju stotine kilograma hmelja, što im je dovoljno za proizvodnju manjih serija piva. Ove pivare, koje prepoznaju kvalitet domaćeg hmelja, predstavljaju sve veću konkurenciju velikim industrijskim pivarama u regionu.
Za Ratislava, investicija u hmelj, uz godišnje subvencije, predstavlja pravi način da osigura dugoročnu profitabilnost, jer rizomi hmelja nakon jedne sadnje obnavljaju se i donose plodove čak 15 godina.
Zaključak
Ulaganje u poljoprivredu, posebno u specifične kulture poput hmelja, postaje sve atraktivniji izbor za mnoge preduzetnike, uprkos izazovima i promenama koje donosi savremeno tržište. Priča Ratislava Struhara iz Bačkog Petrovca svedoči o tome da poljoprivreda, iako često zanemarivana, može biti izuzetno profitabilna, ako se odaberu pravi proizvodi i pristupi tržištu sa strategijom. Hmelj, kao kulturološki i ekonomski značajna biljka, pokazuje visok potencijal za dugoročni prihod, s mogućnostima da se, nakon samo jedne sadnje, berba traje i do 15 godina. Ovaj model je primer kako poljoprivreda može postati dugoročno održiv izvor prihoda, ali i prilika za očuvanje tradicije i razvoj specijalizovanih sektora u poljoprivredi.
Iako je Ratislav Struhar suočen s problemima u revitalizaciji hmeljarstva u Bačkoj, njegov uspeh i posvećenost uzgoju ove biljke, koja se koristi u proizvodnji piva i čajeva, dokazuju da pravi poljoprivredni projekti mogu biti izuzetno uspešni, pogotovo kada postoji interes za specijalizovane proizvode na stranim tržištima. Državni podsticaji, koji nude subvencije do 700.000 dinara, pružaju značajnu podršku poljoprivrednicima da se upuste u proizvodnju specifičnih sadnih materijala, poput hmelja, i time doprinesu obnovi i rastu ovog sektora.
Međutim, izazov ostaje u tome što, uprkos velikim mogućnostima, mnogi poljoprivrednici nisu spremni da investiraju u ove projekte, a interes za proizvodnju hmelja je i dalje nizak. To se delimično može objasniti manjkom informacija, nedostatkom podrške od strane lokalnih vlasti i slabom promocijom prednosti ove kulture. Da bi se povećao broj poljoprivrednika koji se odlučuju za hmelj, potrebno je uložiti u edukaciju, bolju infrastrukturu i poboljšanje pristupa tržištima, kako bi se pokazale sve prednosti ove visoko profitabilne kulture.
Ratislavova priča takođe osvetljava važnost povezanosti sa stranim tržištima, koja nude stabilnu potražnju za specifičnim proizvodima poput njegovog hmelja. U eri globalizacije i rastuće potražnje za kvalitetnim, zanatskim proizvodima, poljoprivrednici imaju priliku da se specijalizuju i ostvaruju značajne prihode, što pokazuje uspeh izvoza hmelja u Nemačku, Poljsku, Italiju i Hrvatsku.
U konačnici, uz odgovarajuću podršku i strategiju, poljoprivreda može postati izvor održivog razvoja i značajnog ekonomskog rasta. Ratislav Struhar je pravi primer da čak i u sektorima koji se smatraju tradicionalnima, poput hmeljarstva, postoji prostor za inovacije, uspeh i dugoročne benefite, kako za proizvođače, tako i za lokalnu zajednicu. Ovaj pristup može postati model za mnoge druge preduzetnike koji žele da se upuste u poljoprivrednu proizvodnju s ambicijom da ostvare dugoročnu profitabilnost i očuvanje tradicije.
